• tokom časa vrpolji se i klati na stolici, ustaje sa mesta i šeta se, trese rukama i nogama, dira stvari na klupi,
• na odmoru je stalno u pokretu, preterano trči po hodnicima, penje se, često ima nezgode i povrede
• preterano priča,ometa i prekida drugu decu u radu,ne sasluša instrukcije i učitelja do kraja,nestrpljivo je odgovara pre nego što ga nastavnik pita, ne može da sačeka svoj red
• ne uspeva da održi pažnju na školskom sadržaju,ne uspeva da završi zadatke daje brzopleta rešenja, ne proverava zadatke, previdja detalje
• često odsutno mislima, nekoncentrisano, na momente “zablista“ u znanju
• zaboravlja šta ima za domaći, zaboravlja školski pribor u školi ili kod kuće
• često kasni
• neinhibirano u kontaktu sa učiteljicom i odraslima

 

Danas se dosta priča o poremećaju pažnje sa hiperaktivnošću kod dece (ADHD).

Velika pažnja se tome pridaje posebno prilikom traganja za uzrocima školskog neuspeha ili slabijoj adaptaciji na školu.

Roditelji, posebno oni koji imaju đaka prvaka, su često u dilemi da li se njihovo dete bori sa navedenom  teškoćom. Zabrinuti su da li će uspeti da prepoznaju da je njihovom detetu potrebna pomoć.

Pri polasku u školu često su  u dilemi, šta je to normalno ponašanje deteta (koje je deo adaptacije na nove okolnosti), a na koje simptome treba obratiti pažnju i na vreme se obratiti za pomoć.

Dijagnoza ADHD sindroma se postavlja nakon što je dete pokazalo više od šest simptoma poremećaja pažnje ili hiperaktivnosti u trajanju od najmanje šest meseci.  Dijagnoza se uspostavlja  na osnovu određenih smernica i kriterijuma. Prikupljaju se relevantne informacije o detetu  od različitih izvora – škole, roditelja/staratelja . Za utvrđivanje dijagnoze koriste se standardizovani testovi.

Postoje tri oblika ADHD sindroma, u zavisnosti u kom stepenu su zastupljeni simptomi hiperaktivnosti odnosno nepažnje:

 Pretežno hiperaktivno-impulsivni tip u kome su prisutni 6 ili više simptoma hiperaktivnosti i impulsivnosti koji traju najmanje 6 meseci. Obuhvata hiperaktivnost i impulsivnost, ali je dete uglavnom u stanju da zadrži pažnju na određenoj stvari/aktivnosti. Problemi pažnje mogu biti ozbiljna teškoća i u ovom tipu poremećaja. Ova kombinacija poremećaja najčešće se otkriva još u predškolskom uzrastu i od nje pati oko pet odsto dece sa ADHD sindromom.                        

 Pretežni poremećaj pažnje- Nepažljivi, kod koga su zastupljena minimum 6 problema pažnje  i gde simptomi problema pažnje traju najmanje 6 meseci. Ovaj tip se naziva ADD. Deca sa ovim tipom poremećaja su uglavnom slabo aktivna, pasivna. Budući da ne  ometaju aktivnosti na času niti drugu decu,  često ostanu neprimećeni pa samim tim i simptomi zanemareni.

 Kombinovani tip obuhvata nedostatak pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovde postoje najmanje 6 (ili više) simptoma problema pažnje i najmanje 6 (ili više) simptoma hiperaktivnosti-impulsivnosti.

Ovaj oblik je ujedno i najčešći oblik ovog poremećaja. 

 

 Tipični simptomi nepažnje:

• Ne uspeva da usmeri pažnju na detalje ,  redovno pravi greške u školskom radu i drugim aktivnostima
• Ima teškoće u održavanju pažnje u zadacima i igri
• Deluje kao da ne sluša kada mu se neko direktno obrati
• Ne prati date instrukcije I neuspeva da izvrši do kraja zadati zadatak u školi,kućne  obaveze ili druge poslove, nezavisno od namernog izbegavanja ili nesposobnosti da razume zadatak
• Ima problema u organizovanim, visoko struktuiranim zadacima ili aktivnostima
• Izbegava, ne voli ili protiv svoje volje učestvuje u zadacima ili aktivnostima koje zahtevaju održavanje pažnje
• Redovno gubi svoje stvari (igračke, šk. pribor, olovke, knjige)
• Lako mu se poremeti pažnja spoljasnjim stimulusima
• Zaboravlja dnevne aktivnosti.

Simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti:

• Često se vrpolji, ne može da sedi na mestu, stalno trlja šakama, meškolji se stopalima
• Često ustaje sa stolice, što je posebno izraženo u toku časa ili na nekom drugom mestu gde se očekuje mirno sedenje
• Trčkara ili se pentra u situacijama kada se to procenjuje kao neprimereno, kod adolescenata ili odraslih prisutan je osećaj subjektivnog nemira
• Ima teškoće da se u miru igra ili uzuva u slobodnim aktivnostima
• Uvek spreman za akciju,ponaša se kao da je “uključen u struju”
• Mnogo priča
• Odgovara na pitanje i pre nego što je ono do kraja postavljeno
• Ima problema da sačeka svoj red
• Prekida i upada u reč drugima ili se nameće (u komunikaciji ili  igri)

 

Da bi ste na pravi način pomogli svom detetu važno je da pratite kako se ono ponaša u slobodnim aktivnostima, igri, u komunikaciji sa drugom decom, prilikom obavljanja određenih zadataka i sl. Pored toga, veoma je značajno da budete u redovnom kontaktu sa učeljem/nastavnicima iz škole. Oni sa vašim detetom provode značajan deo vremena i u prilici su da vam daju korisne informacije o tome kako se vaše dete snalazi u školskom radu, koliko i na koji način prati upustva i instrukcije, koliko poštuje pravila ponašanja, na koji način je aktivno na času, kako komunicira sa vršnjacima i odraslima, da li i koliko sluša na času i sl. Obratite pažnju da li ume da vam prenese šta se konkretnog dana dešavalo u školi, da li zna šta ima za domaći, šta je učiteljica poručila, kako vodi računa o svojim stvarima, priboru i sl.

Ukoliko posumljate da vaše dete ima poteškoća sa pažnjom i/ili hiperaktivnošću, porazgovarajte sa školskim psihologom ili pedagogom. Oni vam mogu dati koristan savet ili vas uputiti na  relevantnog stručnjaka koji može pomoći postavljanjem dijagnoze i odgovarajućim tretmanom.

Na koji način će dete da se izbori sa ADHD u najvećoj meri zavisi od neposrednog okruženja,na prvom mestu od adekvatnog odgovora porodice. Jedan od brojnih saveta koji ćete od stručnjaka dobiti je jasna vremenski visoko struktuirana organizacija dana, koje se doslovno pridržavate. Pored toga veoma je važno doslovno sprovođenje jasno definisanih pravila, jasna i otvorena kominikacija, otvoreno pokazivanje ljubavi i podrške, dobro osmišljen sisitem nagrađivanja željenih oblika ponašanja kod deteta I sl.