Porodice u kojima jedno dete ima smetnje u razvoju suočavaju se sa specifičnim izazovima koji menjaju svakodnevni život, porodične odnose i emocionalnu dinamiku.

Roditelji su često okupirani brigom o detetu kome je potrebna dodatna podška i svakodnevica se prilagođava terapijama, kontrolama, posebnim potrebama i izazovima koji iziskuju vreme, energiju i emocionalni kapacitet roditelja.

U tom procesu, braća i sestre dece sa smetnjama u razvoju često ostaju u senci — ne zato što ih roditelji manje vole, već zato što okolnosti traže da fokus bude negde drugde.

Kompleksna osećanja “nevidljive dece”

Istraživanja pokazuju da braća i sestre dece sa razvojnim smetnjama češće proživljavaju ambivalentna osećanja: ponos, ljubav i zaštitnički odnos, ali i tugu, osećaj zapostavljenosti, ljubomoru ili krivicu.

Mnoga deca postaju izuzetno empatična, odgovorna i zrela za svoj uzrast. Međutim, upravo zbog te zrelosti njihova tuga, zbunjenost ili frustracija mogu proći neprimećeno.

Neka deca pokušavaju da budu „uvek dobra“, ne želeći da dodaju još briga roditeljima. Druga se povlače, postaju tihi posmatrači ili, naprotiv, kroz bunt i izazovno ponašanje pokušavaju da privuku pažnju.

Zajedničko im je da vrlo često osećaju nedostatak prostora za sopstvene emocije. Kada u porodici dominira tema oko deteta sa smetnjama u razvoju, njihova iskustva mogu ostati neizgovorena.

Zašto im je važna podrška?

Braća i sestre dece sa razvojnim teškoćama imaju povećan rizik od emocionalnih poteškoća. Poput anksioznosti, osećaja krivice, prevelike odgovornosti ili poteškoća u odnosima s vršnjacima. Ipak, uz adekvatnu podršku porodice i stručnjaka, većina njih razvija visoku otpornost, empatiju i sposobnost za razumevanje različitosti.

Ključna je uloga odraslih, roditelja, terapeuta i nastavnika, da stvore bezbedno okruženje u kojem dete može da postavlja pitanja, izrazi svoja osećanja i dobije realne informacije o stanju svog brata ili sestre.

Otvoren razgovor, iskreno priznanje da je situacija ponekad teška, ali i naglašavanje lepih trenutaka zajedništva, pomažu deci da razviju zdravo razumevanje i emocionalnu ravnotežu.

Načini podrške braći i sestrama

• Razgovarajte iskreno i jasno. Deci treba objasniti na njima razumljiv način zašto brat ili sestra imaju posebne potrebe i kako mogu učestvovati u podršci. Bez prevelikog pritiska i očekivanja da preuzmu previše odgovornosti za koje nisu spremni i koja im ne pripada.
• Prepoznajte i njihove emocije. Ljubomora, tuga i bes nisu znaci sebičnosti, već deo procesa prilagođavanja.Pomozite im da svoje emocije razumeju i prihvate, umesto što ih zbog njih kritikujete i grdite.
• Obezbedite vreme samo za njih. I kratki trenuci u kojima dete ima roditeljsku pažnju samo za sebe jačaju njegov osećaj važnosti. Odvojite maker neko vreme svake nedelje samo za njih.
• Uključite ih u grupne ili individualne programe podrške. Terapeutske radionice i grupni susreti s vršnjacima koji prolaze kroz slična iskustva pokazali su se izuzetno korisnim za emocionalni razvoj i samopouzdanje.

Porodica kao sistem koji raste zajedno

Porodica u kojoj jedno dete ima smetnje u razvoju funkcioniše kao sistem u kojem su svi članovi međusobno povezani. Kada se prepozna i podrži emocionalni svet svakog deteta, i onog s teškoćama i njegovog brata ili sestre, porodica postaje otpornija, povezanija i sposobnija da se suočava s izazovima.

Razumevanje, otvorenost i zajedničko vreme su najvažniji resursi koje odrasli mogu pružiti. Jer iako se ponekad čini da jedno dete zahteva više pažnje, svako dete u porodici zaslužuje da bude viđeno, voljeno i saslušano — na svoj jedinstven način.